Polazak u školu

Krenusmo i u školu. Sa ove dvomesečne distance mogu da kažem da I nije bilo tako strašno. Sve one priče da smanjimo stres ili bar da ga ne pokazujemo pred decom mi nisu bile baš jasne. Polazak u školu je jedan stepenik u životu naše dece, bitan životni događaj u kome treba da uživamo I budemo srećni jer smo došli do toga.
Bilo je tu svega. Pošto nam je to bio prvi polazak u školu I nismo imali do sad nekih iskustava ni u okruženju, nismo se mnogo pripremali. Kupili smo ranac, tu smo gledali da bude neki što jednostavniji I lakši. Tu smo naišli na razne priče drugih mama, da li je anatomski, da li je baš za prvi razred… Ima li velike razlike između deteta koje je u prvom I u drugom razredu? I koliko uopšte deca nose te rančeve? Većinom ih nosimo mi roditelji. Da, živa istina je to da su preteški. Godinama unazad sam slušala priče o težini dečijih rančeva I nisam verovala, moram da priznam. Sad vidim da su stvarno teški. Knjige nisu velike, tanke su, ali se to nekako skupi. Osim knjiga, deca nose I užinu I flašicu s vodom. Bitna pogodnost je ako u [koli deca imaju ormariće pa ne moraju sve da nose sa sobom.
I tako, mi kupismo ranac I pernicu, ne veliku sa 3 kompleta ne znam čega, jednu običnu u koju smo sami stavili bojice I olovke, ali tek pošto je učiteljica rekla šta treba. Za sve ostalo smo čekali da vidimo šta će učiteljica reći šta treba, jer svaka učiteljica ima svoja pravila. Knjige smo uzeli preko škole, jer nam je tako bilo najjednostavnije.
Sad kad već neko vreme ide u školu, mogu da kažem da nam dobro ide. Malo nam je problem pisanje domaćeg, sve drugo je zanimljivije od toga I jave se sve fiziološke potrebe baš tad, ali uradimo nekako. I trudimo se da što više radi ona sama.
Već je bio I izlet, poludnevni. Deca su prezadovoljna, a nisu išli daleko I već do 14 sati su se vratili.
Sad da se vratim na period pre polaska u školu. Desilo se to da smo se preselili dok nam je dete išlo u vrtić. Preseljenje nije bilo daleko, svega kilometar do dva, ali dovoljno da nam je najbliža škola druga, a ne ona koja je u kraju gde je vrtić, gde uglavnom idu sva deca s kojima je ona bila u grupi. Sve drugarice se upisuju u tu školu. Ona bi, naravno, sa svojim drugaricama. S druge strane, ova škola nam je na 5 minuta od stana.Pred nama je bila velika dilema, u koju školu je upisati. Pa onda krenu razna mišljenja. Pa sati njenog plakanja. Pa onda razmišljam da to nije samo godina, da ako je škola dalje mora duže da se vodi u školu. Pa ona ima još I sestru I brata koji takođe treba da krenu posle nje. To nije malo, to su godine vožnje. I zar nije najbolje da ima društvo tu gde živi? A o kvalitetu škole da I ne pričam! Svaka je škola dobra za onog ko hoće da uči… I tako smo na kraju odlučili, uz njeno negodovanje, naravno. Upisala se u najbližu školu. I sad se ne kajemo. Ne razmišljam ni o gužvi u saobraćaju, ni o vremenu. Za kratko vreme odemo, vratimo se. Upoznaje nove drugare, u stvari već ih je upoznala I fina su to deca, isto kao I ona tamo. Previše se mi roditelji opterećujemo stvarima kojima ne bismo trebali. Nekad treba pustiti da se I stvari rešavaju same od sebe. A sve se reši. I obično tako bude najbolje…