Onaj ko ima više dece može da vam potvrdi da je svako dete priča za sebe. Neko će pre da prohoda, neko da progovori, neko će stalno padati, neko nikad, neko će jesti sve što mu se da, a neko samo keks i mleko… Tako je i sa pisanjem i čitanjem. Što zbog nedostatka vremena, što zbog toga jer mislim da tako treba (malo više ovo drugo) ni jedno dete ne forsiram da uči da piše slova i brojeve da čita… Međutim, dođe trenutak kad ono samo počne da uči. Koliko znam, u predškolskom ih po malo uče, ali vaspitačice nisu školovanje za to pa je to u malom obimu. Ali od samog deteta zavisi koliko će naučiti.
Starija devojčica je u tom periodu počela da piše, ali je kod nekih komplikovanijih reči trebala pomoć oko redosleda slova. Tu se uočava jedna interesantna pojava koju sam primetila kod sve dece, da pišu slova naopako. Ne znam šta je uzrok tome, ali znam da je jako zastupljena kod dece tog uzrasta. Deci je interesantno da pišu u tom uzrastu, na primer kad idu na rođendan kod drugara uglavnom čestitke prave sami, nacrtaju nešto i ubace neki svoj tekst, tako da osim poklona dobijemo i gomilu šarenih papirima s njihovim umetničkim delima.
Kao što rekoh, kod svakog deteta je drugačije. Zavisi i od samog deteta koliko ga sve to interesuje, a i od okolnosti u kojima raste. Drugo dete će verovatno pre naučiti sve to jer ima starijeg brata ili sestru pa će uz njega učiti. Posebno ako je razlika mala. Tako da kod nas mlađe dete koje je dve godine mlađe zna skoro sve kao i sestra. Dok nije krenula u školu na trenutke se činilo da zna i bolje neke stvari.
Sad kad starija već ide u školu, razlika se malo povećava, u školi se to ipak radi na drugačiji način. Tamo se i sad uče slova jedno po jedno, njihovo pravilno pisanje, pa i deca koja ih do škole nisu naučila sigurno hoće. Zato ih ne treba forsirati ako ona sama nisu zainteresovana. Trudila sam se i da ih ja mnogo ne učim da pišu da ih ne bih pogrešno učila. Drago mi je da su one zainteresovane za pisanje i da uvek nešto pišu i crtaju jer na taj način vežbaju i oslobađaju ruku. A čitanje dođe samo po sebi, u društvu se sve bolje radi. U početku je mrzelo i nije baš bila zainteresovana, a sad već uzima i sama da čita. Kao i za sve u životu i za to treba da dođe trenutak. Pa niko nije ostao da nije naučio. Sećam se kad sam išla u školu bilo je dece koja i u nekom kasnijem razredu nisu baš umela lepo da čitaju i to ne bih volela da im se desi, ali čak i njima to nije smetalo da završe školu i da se zaposle kad su odrasli.
Njihov mali brat, koji je tek napunio 3 godine već neko vreme zna da broji do 10. To je sve zahvaljujući tome što ima od koga da vidi i s kim uporedo da uči. Tako da je možda nama koji imamo troje ili čak i više dece teže nego onima s jednim ili dvoje, ali s druge strane često nam je i olakšano jer je i njima samima puno lakše da uče i da se osamostaljuju jer je to tako normalno pošto sve gledaju jedni od drugih.
