Kad razmišljam o porođaju i danima provedenih u porodilištu, nekako mi je sam porođaj najlakši. Znam da će mnogima zvučati čudno, ali možda sam samo ja imala sreće. Porođaj nije samo leći na sto i roditi bebu. Kad dođete u porodilište, ma koliko vi žurili i plašili se da nećete stići na vreme, tek onda slede pregledi i pripreme. Prvo će vas dežurni ginekolog pregledati da utvrdi dokle ste stigli s porođajem. Onda idete na pripremu koja je meni bila prilično mučna. Obavezno pražnjenje creva i ostale higijenske procedure. Pored bolova koje trpite još vas i time muče. A onda kad se to završi sledi ctg. Beskonačno ležanje na leđima. Pred poslednji porođaj su me toliko leđa bolela da mi je došlo da plačem, ali procedura je procedura… Pa navikli su oni na žene koje se žale na bolove, koga briga. Pa opet uz i tako… I onda odlazak u salu i ležanje na stolu. O tome neću mnogo, svaka žena je drugačija i kod svakog je to drugačije. Kod mene je srećom sve brzo išlo sva 3 puta. U šali kažem da mi se treće dete samo rodilo jer niko nije očekivao da bude i tako brzo.
Posle se još neko vreme provede u sali, u stvari u nekom hodniku i zatim se ide u sobu.
Ne ustaje se dok ne dođu sestre da se to uradi uz njihovu pomoć zbog eventualne vrtoglavice i sličnog. Čim se ustane bebica stiže. Bejbi frendli je sad u većini naših porodilišta. To je zbog pozitivnih uticaja na bebu. Obzirom da sam za to da se beba doji slaže se s tim da je dobro da beba bude uz mamu. Međutim, većina nas se i ne oseća sjajno posebno u tim prvim satima, a beba plače. Kad ste rodili treće dete uglavnom sestre neće mnogo ni obraćati pažnju na vas. Podrazumeva se da vi znate šta ćete. A i jeste lakše. Mada je svako dete isto tako malo i ne zna ništa i ako imate sreće spavaće, ako ne onda će vam cele noći plakati. Ako vaše i ne plače, plakaće drugo, jer ako niste u apartmanu, onda će u sobi biti bar po 3 mame sa svojim bebama. Pa večno pitanje svih mama imam li mleka i treba li dohrana. Pa pedijatrijske sestre koje savetuju da se dete hrani i presvlači na 3 sata. Moje mišljenje je da ga ne treba buditi ako spava. Samo će napraviti neki svoj red. Sve se to sredi kad se dođe kući. Ujutru vizite i za bebe i za mame. Obavezno sređivanje sobe i povijanje bebe. Često se desi da beba ima fiziološku žuticu u pa i to može da odloži izlazak iz bolnice. Ako ima više stavlja se na sunčanje u inkubator, ako je manje samo se prati.
Sve su to uobičajene stvari ali meni su baš teško pale. Još je teže ako kod kuće čeka još jedno ili dvoje, posebno ako se do tad i niste razdvajali. Meni je to jako teško palo. Svi su mi govorili da se ne nerviram, da je bolje da ostanem još neki dan tamo dok se malo ne oporavim, a ja sam samo razmišljala o tome da idem kući. Razmišljala sam o svojoj dečici koju sam tad prvi put ostavila i o tome šta rade bez mene. Nadala sam se da žutica neće biti jaka i da neće dugo potrajati. Tako da za mene nije bilo lepše vesti od one da mogu sa bebicom kući. Kad se dođe kući u poznato okruženje sve bude lakše i sve se zaboravi.
Sad mi je sve to neko davno potisnuto sećanje, o tome više i ne razmišljam. To sve prođe i zaboravi se iako mi se tad činilo neizdrživo.